О Ђури Јакшићу

Прича о човеку по коме наша школа носи име

Ђура Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.

Рођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање.

Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила, чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства.

У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године.

djura-jaksic

Аутор: Ђура Јакшић - Мишић, Снежана В. (2017) Сликарство Ђуре Јакшића, Београд: Универзитет у Београду, Јавно власништво

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини).

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се сировости и лакомости ругао, оригинално и сатарично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском.

Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871.) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Књижевни и сликарски рад

Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века. Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола.

У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима.

Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија "Сирота Банаћанка", која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848. и 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак.

Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: "Станоје Главаш", "Сеоба Србаља'' и "Јелисавета". Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876.-1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. За живота је објавио збирку своје лирике "Песме". Најзначајније епске песме су: "Братоубица", "Невеста Пивљанина Баја", "Барјактаровићи", "Мученица" и "Причест".

Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као "На Липару", "Мила", "Кога да љубим", "Пут у Горњак", "Кроз поноћ нему", спадају у најбоље стихове српске поезије.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.